Го Београд

Мистична игра го потиче из древне Кине. Мада није познато када је одиграна прва партија гоа (чак ни приближно), Анали Конфучија, који потичу из VI века п.н.е. спомињу игру као "разоноду вредну пажње". Негде око VII века игра је пренета и у Јапан, где је постигла завидну популарност, а брзо се проширила и на друге земље далеког истока, као што је то Кореја.

Почеци у Кини

Постоји пуно расправа на тему првог појављивања гоа у Кини (где је познат под именом веи-чи). Једна од теорија је да су го у почетку користили видовњаци да би предвидели однос универзума према појединцу. Најстарији сачувани спис који помиње го, "Жуо жуан", потиче из 548. године п.н.е. и говори о човеку који је волео ову игру. Следећи по старости спис који помиње игру је Анали Конфучија, који је настао око 479 године п.н.е.
Према једној од легенди, игру је осмислио кинески цар Јао (2337-2258 п.н.е.) као средство учења за свог умно заосталог сина, Данжуа, како би га подучио дисциплини, концентрацији и осећају за равнотежу. Друга теорија о постанку гоа је да је настао тако што су кинески генерали користили каменчиће да би приказали распоред јединица на бојном пољу. Још једна од теорија о настанку гоа је да је у почетку го коришћен за предсказивање.
Како год било, го је била изузетно цењена игра у Кини, до те мере да је сматрана једном од просевећених вештина, у коју још спадају калиграфија, сликање и свирање гуквина.

Недавна археолошка ископавања су бацила нешто светла на "мистерију" која окружује го. Кинески археолози су открили порцеланску таблу за го која потиче из времена западне династије Хан (206 п.н.е. - 24 н.е.) у северо-западној провинцији Кине Шанакси. Ово је најстарија пронађена табла за го, која нам са сигурношћу говори да се го играо још пре 2000 година. Табла је пронађена у рушевинама осматрачког торња поред гробнице цара Ђингдиа и његове супруге. Табла, делимично оштећена и помало неправилна, је дуга 25.7 cm до 28.5 cm, широка 17 cm до 19.7 cm и дебела око 3.6 cm. У њу је урезано по 17 линија уздуж и попреко, што је доста слично данашњој табли, која их има по 19.

Ли Ганг, истраживач Археолошког института провинције Шанакси тврди да ова табла можда и није припадала самом цару, на основу грубе обраде и материјала од ког је сачињена. Према његовом мишљењу, табла је вероватно припадала стражарима који су играли го зарад разоноде, што значи да го нису играли само властелини, већ и обичан народ, и то још пре 2000 година. Још једна табла, која потиче из времена источне династије Хан (25 - 220 н.е.) је пронађена у округу Вангду, који припада северној провинцији Хебеи.

Отприлике у VII веку н.е. игра стиже и у Јапан, где је позната под именом "иго". Игра је постала веома популарна на царском двору већ у VIII веку. До почетка XIII века го се раширио и на остатак јапанске популације.

1603. године Токугава Иејасу је оформио прву јединствену националну владу. Убрзо је основао и академију гоа, на чије је чело поставио тадашњег најбољег играча гоа, Хонинбо Санса (тада је основана и школа Хонинбо, једна од првих школа гоа). Ове званично признате и финансиране школе су значајно подигле ниво игре, и убрзо су увеле систем рангирања по угледу на борилачке вештине. Играчи из 4 школе (Хонинбо, Јасуи, Иное, Хајаши) су учествовали на годишњим турнирима, чија је награда била поствљење на позицију "годокоро" - министар гоа. Играчи попут Хонинбо Шусакуа су постали познати широм Јапана. Једна од познатијих партија која се одиграла у овом периоду је партија између Хонинбо Џове (бели) и Интецу Акабошија (црни), која је одиграна 27. јуна 1835. године. У тој партији су наводно 3 потеза Џови показали духови. Осим тога, непосредно по завршетку партије, Интецу Акабоши, за кога се сматрало да га чека изузетно светла будућност, је умро након што је искашљао крв на таблу. Након пада шогуната Токугава, влада је укинула подршку академијама за го.

Гледано кроз историју, већи број играча су чинили мушкарци. За жене постоје посебни турнири, али све до недавно, мушкарци и жене се нису такмичили заједно на највишем нивоу. Међутим, настанком нових, отворених турнира, као и појавом јаких женских играча, где се пре свега истиче Руи Наивеи, која иза себе има победе против неких од највећих имена у гоу и неколико титула на мешовитим турнирима, ситуација се мења на боље. Слично се догађа и у свету - прошле (2006) године, првак европе била је Рускиња, Светлана Шикшина.