Го Београд

У древној Кини планине су биле домови богова. Чест је мотив сиромашног сељака који би залутао на планини, случајно сусрећући богове како играју го. Није случајно што би богови у своје слободно време изабрали баш да играју го. И први поглед на партију у току, на дрво и камен, црне каменове ученика и беле каменове учитеља, праве линије табле и заобљене каменове, који се више од 2000 година преплићу никада не постижући исти коначан облик двапут, је довољан да инспирише.

Го нас учи стрпљењу, скромности, самопоуздању и достојанственом прихватању пораза. Го има много да понуди како потпуном почетнику тако и искусном играчу. Чест савет почетницима је да што пре изгубе својих првих сто партија. Наравно, то не треба схватити буквално. Суштина поруке је да у гоу нема места за оне који ће се грчевито опирати било каквом спомињању пораза уместо да уче од јачег противника. За њих ће го бити само извор страха и несигурности. А ако се изабере пут отвореног ума, снага ће доћи са временом. А са умећем долази и све веће разумевање и дивљење дубини и суптилности потеза противника, а понекад, изненађујуће и свом.

Још треба рећи да озбиљан играч мора постићи одређену равнотежу у својој игри. На пример, ако играч поставља своје каменове у блиске формације они ће тешко постати плен противника али ће заузети мало територије. Са друге стране, каменови на већој удаљености теже освајању велике територије али су лака мета за напад. Може се рећи да озбиљан играч мора наћи праву равнотежу између своје похлепе за територијом и својих страхова од противничког напада. То је један од разлога зашто се за го каже да се не игра само против противника, већ и против самог себе.